Sporadično lupetanje

’’ Jesi li zapamtio šta treba da kažeš? ’’, šapatom procedi Peđa.

’’ Daj, brate moj...stoti put ti kažem DA, zapamtio sam! Mislim, ne govorim pred konzorcijumom Microsofta već pred kenjavim upravnikom stovarišta! ’’, odbrusih, umoran od njegovih smrknutih obrva.

’’ Ej, ej, ej...! Nećemo tako! Znaš da je čovek ćaletov ortak! A znaš i koliko se matori trudio da ti ugovori ovaj razgovor! ’’, iritantnim tonom nastavi moj drugar iz detinjstva, dok mu je roze kravata igrala tvist na vratnim žilama. Umalo ne prasnuh u smeh, prisećajući se dana kada se pohvalio kupovinom ovog ekstravagantnog modnog detalja koji je po njegovoj proceni trebao da mu otvori vrata velikog biznisa. To beše pre dve godine. I famozna vrata su se otvorila – zapravo to su činila svakog dana od njegovog inaugurisanja u portira hiper-marketa uz hiljadu ’’Dobar Dan – Doviđenja’’ ­­ diplomiranog mašinskog inžinjera sa vrlo cool kravatom.

Suzdržao sam smeh i grizući se za obraz zablenuo se u musava vrata ispred sebe.

Osetio sam Peđin skenirajući pogled na obrazu.

’’ Šta je sad?! ’’, upitah gledajući ga, ali očajnički izbegavajući pogled ka modnom kriku oko njegovog vrata.

’’ Nervira me ta tvoja neozbiljnost! Ceo život ti je nešto smešno. Evo, vidim ti po­ tim klempavim ušima da prosto hoćeš da pukneš od smeha! Ajd’ majke ti reci šta je to toliko smešno?! ’’, zašišta najobrazovaniji portir u Srbiji.

’’ Ma ništa, čoveče! Uopšte se ne smejem nego sam uzbuđen zbog razgovora! ’’,  neubedljivo odbrusih.

’’ Lažeš druže, lažeš! Tebi se uši crvene svaki put kad se nekome ili nečemu smeješ! U sebi ili javno-svejedno, to su prosto indikatori tvog ogromnog cinizma!’’.

’’ Ama Peđa, ne smejem se - to je od uzbuđenosti pred izazovima karijere – imam moždanu erekciju! Sva krvca junačka je tu’’, – lupih se prstom po slepoočnici, ’’ pa je stoga rumenilo tu!’’, rekoh i pomislih na babinu sahranu kako ne bih zavrištao od smeha.

’’Ne seri!! ’’,  reče i pobele od jeda. Ućutah, jer je već počeo da škrguće zubima, a teretanu je redovno pohađao već dve godine.

Nastala je neprijatna tišina, koju je remetilo Peđino nožno taktiranje ­­God save the Queen od Sex Pistolsa. Začudih se na tom odabiru muzičke numere. Prisetio sam se našeg razgovora od pre dve godine, kada je demonstrativno zapalio jednu od najlepših Punk kolekcija koju sam ikada video – nekih pedesetak diskova. Opravdao je to destruktivnom konotacijom Punk-a po napredak mlade persone i njenog uspešnog pozicioniranja u savremenom društvu. Znam da sam ga u toj njegovoj navali vujaklijskog besa slabo šta razumeo. Isto tako znam da mu te diskove nikad nisam oprostio – s obzirom da osobu kojoj bi oni mnogo značili srećem svako jutro ispred ogledala.

’’Nešto razmišljam...’’, procedi on odmeravajući me,’’možda ne bi bilo loše da staviš ovu moju kravatu - delovaćeš poslovnije’’.

’’O neee...!’’, pomislih.

’’ Pa ne znam, brate...znaš, nisam u fazonu i to...’’ bespomoćno zamucah, a već sam znao za njegovu magičnu formulu uspeha koja glasi: Onakav si kakvim te drugi vide! Nikada se nisam usudio da mu pojasnim zašto u toj jednačini nisam video znak jednakosti.

’’ Ajde, ajde....ne kenjaj nego stavi ovo tu. ’’,  izgovori dok mi je stavljao pobedničku lentu oko vrata.

’’ Eto vidiš- sad deluješ da si ovde zaista zbog traženja posla! ’’, reče odmeravajući me pogledom kakvim je garant Mikelanđelo gledao Davida po poslednjem potezu svog dleta, ’’I da znaš, čika-Dule je malo, onako na svoju ruku, ali je jedan pravi gospodin koji zna šta hoće. Nemoj da me obrukaš sa nekim svojim dosetkama, jes’ čuo?’’.

’’Yes sir!!’’, salutirah i brzo eskivirah šamarčinu.

Utom se vrata kancelarije otvoriše i pojavi se baja od nekih stodva’es’ kila. Ispod znojave košulje izbijale su mu guste, majmunske malje na kojima je u vratnom delu visio paučinasti zlatni lančić sa malim priveskom u obliku sidra.

’’Moreplovac iz Šumadije’’, pomislih i smesta se prebacih na parastos mom dedi ne bi li ubio vulkan u ušima.

’’Čika Dule, ovo je moj drugar Marko o kom ti je tata pričao’’, zacvrkuta Peđa, ’’Marko, ovo je Čika Dule, tvoj , nadamo se, budući gazda’’, nastavi uz najljigaviji osmeh na svetu moj prijatelj.

Tip mi pruži svoju dlakavu šapu uz izraz lica tipa Imam-proliv-sedam dana! Uzvratih stiskom maloletne prostitutke.

’’Ja...ja..khmm..znam, znam...reče mi tvoj matori da ćete doći....’’, procedi gledajući me od glave do pete.

Pomislih da ovako mora da izgleda odabir na berzi belog roblja.

’’Nego, Peđa....dođi časkom ovamo da nasamo popričamo’’, reče Medveđa Šapa i povuče mog Pi Ar-a nekoliko metara u stranu.

Nisam razumeo ni jednu jedinu reč koju su izgovorili, tačnije prošaptali. Pomislio sam da možda pričaju u nekim tajnim, masonsko-iluminatskim šiframa poslovnih ljudi. Ragovor je prilično kratko trajao, i Peđa je uz duboki naklon pružio ruku Medveđoj Šapi koji ga je ovlaš potapšao po ramenu i krenuo niz memljiv hodnik nekadašnje upravne zgrade Poljoprivrednog kombinata ’’14 oktobar’’.

Primetih da je Peđa nabacio ozbiljan izraz lica, kakav do sad nisam video – nešto između onog kakav je imao posle raskida sa Marinom i onog kad su ga vratili iz vojske zbog upišavanja u krevet.

Opet, pomislih, možda tako treba da izgleda neko ko uspe da svog bližnjeg uvuče u četr’es’ godina šljake. Strašne vesti imaju propisan izgled lica njihovih nosioca.

’’...I šta bi?’’, nacerih se.

’’Ne sviđaš mu se – kaže da imaš pedersku kravatu!!!’’

Stajao sam ispred kabineta i pušio jednu za drugom. Ljudi su izlazili iz te prostorije u intervalima od po desetak minuta. Uglavnom snuždeni ili besni. Ja sam cekao koleginicu Danijelu da bih dobio kakvu-takvu informaciju o narednom terminu za polaganje proklete Hidrologije. Vreme je bilo da se na pravi nacin suocim sa tim ispitom. Krajnje.

I pored silnog straha koji sam osecao pri samoj pomisli da se nadem oci u oci sa prof. dr. Lj. Blagojevic. Bilo je nešto u pogledu te žene . Nešto što je postavljalo barikade na sve magistrale sive mase i cinilo ih krajnje neprohodnim u tih desetak minuta prave agonije. Znali smo to vrlo dobro-i mi, nesrecni pioni te velike partije, i ona, velika kraljica ovog crno-belog trenutka naših života. Sa tim osecanjem su živele generacije studenata i to osecanje su prenosili svojim mladim kolegama. Moj prvi sustret sa ovom profesorkom je, kao to obicno i biva sa mnom, daleko premašio i najmracnija iskustva predthodnih srecnika. Tada mi je prdoceno da ce mnogo „drinske vode proteci“ pre nego li ja dobijem nažvrljano Lj.B. u indeksu. I proteklo je prilicno. Sada sam bio tu, konacno spreman, sa prikupljenim svim mogucim skriptama, sveskama, grafikonima proticaja, uzdužnim profilima, kartama slivova i milijardu drugih papirnih argumenata u korist svog celicno-stabilnog znanja. Ipak, broj cigareta koje sam popušio u proteklih sat vremena ne ide u prilog statike ove moje konstrukcije. Srecom sam uvek znao dobro da se pravdam, pa sam ovo klecanje kolena nazvao „kreativnom tremom“.

Moje kružno kretanje po hodniku prekinula ja Danijela koja je sva ozarena izašla iz kabineta i sa uzdignutim rukama sitnim korakom potrcala ka meni, u ekstazi vrišteci: „ŠEST, ŠEST, ŠEST!!!“.
„Ðavolja rabota, kažem ti!“, prosedih, tobože presrecan zbog nje.
„Hihihihi“, nasmeja se ona, sva rumena i ustreptala, „Konacno! Ajmo na pivo, ja castim!“
„A jok, ja cu castiti!“, pomislih, a oci mi to izgovoriše. Shvatih da sam zavidno kopile, te se ujedoh za jezik i podoh za Dacom niz hodnik.
„I znaci to je ta literatura - ista od marta, je l da?“, procvrkutah pokazujuci hrpu papira u svojim rukama i trceci za raspomamljenom studentkinjom koja u svojoj crvenoj knjižici od danas ima veliki broj šest ispred reci Hidrologija. Danijela, ne zastajkujuci u ovoj našoj kretnji nalik onim isfuranim scenama u americkim filmovima kada cela horda nebitnih likova kaska za svojim velikim šefom dok on žurno pici kroz lavirinte hodnika svoje firme, nehajno pogleda u moje spise i,  neubedljivo tužno, rece:
„A neee! Dodala je još trideset pitanja iz ovog novog praktikuma, znaš ovog što su klinci dobili na drugoj godini?“
Pobeleh.
„Kako, jebote...? Kakav sad, kurac, praktikum?!“.
„Ihihiihihih! Joj što si lud! Ajde, nije to strašno. Stici ceš da nauciš za ovih sedam dana!“ osmehnu se i protrlja me šakom po kosi, a ja poželeh da joj pucam u kolena.
„Kako, u  kurac, da stignem kad cele nedelje radim trecu gore u Šumicama!? Što mi nisi rekla? Jebi se, taman sam mislio-to je to! Propade mi ceo junski rok!.......“
U tom dranju ja se probudih. Gledam okolo i ništa ne kapiram. Razmišljam gde sad, do mojega, da nadem Praktikum iz Hidrologije za trecu godinu Geografskog fakulteta.
I u toj agoniji postanem svestan da sam fakultet završio pre dve godine i da upravo kasnim na posao. Zapravo, ne na pravi posao - odradujem vec drugi pripravnicki u svom životu i ne primam platu nego „novcanu pomoc“ u iznosu od 18 000 dinara koje cu verovatno videti tamo negde s jeseni, i po clanu 2. Ugovora o volonterskom radu, saglasan sam da ovim ne zasnivam radni odnos vec da mi je samo omoguceno strucno osposobljavanje u ušmagloj kancelariji prepunoj ljudske sujete i podozrivih pogleda mojih milih kolega kojima je odlazak u penziju ravan sedmici na lotou.
Auh! Vreme je da krenem! Vec je ŠEST!
Mada bih vrlo rado ostao da nadem taj jebeni Praktikum. Imam osecaj da cu ga uskoro opet trebati.

Dođe mi večeras drugar na cirku, petnaestu po redu od kada sam diplomiro. On šljaka u Obrenovcu na remontu termoelektrane i dolazi subotom, a ja danas dobio kilo štoka 84 od tetkine bivše zaove + dve originalne šmekerske čaše. Tako se poklopi povod i situacija i mi uz pomoć moje komšinice i mog rođaka ubismo litar. Dok oni nisu stigli hvatali smo zalet od oko pola kile i pričasmo o sedam smrtnih grehova i njegovim dugovima. On pokuša da ih sve nabroji prisećajući se fabule domaćeg filma, a ja mu pritekoh u pomoć vadeći neki stari molitvenik koji sam dobio od svoje pokojne babe, ali tamo biše samo molitve bez spiska grehova te nam se tu završi diskusija. Onda je on malo smaro sa američkim pankom i ja mu reko da su to melodične i prodane pičke i da nema ništa dok englez ne zakrešti u mikrofon. On se nasmejo i reko mi – Živeli, a ja zaboravio da stavim navodnike. Posle dođoše ovo dvoje i ja non stop pokazivah go dlakavi stomak.

Sad odoše a ja upalih mirišljavi štapić jer mnogo duvan smrdi u sobi. Opro sam i noge pa mi ladno. Sutra ustajem da vratim dug otadžbini u JKP Naš dom.

Drugar piči kući jer mu keva ostala bez pljuga.

Ja još da iskucam ovo i da mu pošaljem SMS da, ako stigne, pročita ovaj blog, pre nego što krene u Obrenovac u 4:20.

Ponovo dobro poznat krik nakon trideset godina!

Sex Pistols ponovo prže!

Ma kako ovo tinejdžerski zvučalo, meni ove fraze i sada teraju adrenalin u dvadesetsedmogodišnje srce. Jebena stvar sa tim produktom nadbubrežne žlezde je ta što se u ovoj državi izgubljenih duša njegovo dejstvo lako anulira sveopštom depresijom. Slična situacija kao u Londonu 1977., kako videh u filmu o prljavštini i besu. Ali, tu prestaje svaka sličnost. U Londonu pojavi se tada protivotrov i pokrenu lavinu oslobodjena i nadasve dobre zabave, dok se dvadesetak stepeni istočnije i dvadesetak godina kasnije slobodarski duh pretvori  u opštu smaračinu.

Šta je za dobar krik potrebno?, nameće mi se pitanje. Da li petsto godina osvajanja ili petsto godina robovanja, da li rad ili lenstvovanje, prosvećenje ili otupljenje, sojina pljeskavica ili čvarci, EU ili SSSR, Djindjić ili Šešelj, letovanje ili zimovanje, bokserice ili bele adamke, starke ili NIKE....

Definitifno su dovoljni karte za Mančester MNE 17. novembra ili za Glazgov SECC 18.-tog i matori ološi na sceni!

Ali ipak, samo će ostati isfrustrirani tekst i isti takav polubloger u virtuelnom blogosvetu evropske (ili ruske) Srbije sa offline stranicom browsera na kojoj piše da se tamo negde daleko nešto lepo dešava.

Bilo ih je nekoliko. Ali dovoljno. Buka je probijala 'Grunding-ov' stereo sistem.

Stari, osedeli i pomalo senilni rok-čiča napadao je mladog, lepog, pomalo pudmuklog, muzički obdarenog, političara. Dinosaurusu je pomagala gospođa koja nije krila svoj promiskuitet.

Četrdeset i pet minuta hardcore jebačine na nacionalnoj televiziji.

U terminu od osam časova popodne.

Definitivno je sve otišlo u kurac, pomislih. Pornići su uvek bili rezervisani za malo sitnije sate. Toliko sitne da se i pijana kita usitni dok ih dočeka.

Imao sam još dva sata do polaska u treću smenu, pa sam se zavalio na kauč i pratio tekmu.

Čiča je preuzimao inicijativu i ispaljivao salve, toliko puta preslušanih, psovki i prostakluka. Gospođa ga je bodrila zadizanjem suknje i mahanjem lepeze. Čiča je postajao sve vatreniji.

Do tada inferiorni, evro-standard političar, sada zauzima sve borbeniji stav. U besu donja vilica mu sve više igra, ali se očajnički trudi da ostane u granicama pristojnosti. Zaboravio je da glumi u pornjavi dž-produkcije.

Starkelja urla i pominje kurac i pičku i čmar i govno.

Gospođa se bavi glagolima i raspevano klikće o jebanju i svršavanju i nadanju i vođenju itd.

Nadareni stručnjak tada uviđa da je ekstaza sve bliža, razvezuje kravatu i diže preteći kažiprst. Rešava se manira, bontona i svih stega koje su ga do tog trenutka sprečavale da potpuno uživa u ovoj jebačini.

Starac i Mora, jedva čekaju na ovo i u duetu laju o pravima, o narodima i  AVNOJ-ima, o okupatorima i o rodoljubima, o lancima i o slobodama.

Mladi mudonja urliče o obavezama, željama, težnjama, evropama.

Atmosfera se baš zahuktala. Znoj im svima lipti u mlazevima. Strast plamti pred okom kamere. Ogoljen do kraja, orgazam je tu.

Zatim se gospoda rukovala sa velikim he-he-he na licima, i osvežila dobrim gutljajem sponzorovog potpuno prirodnog soka potpuno neprirodne boje. Onda je usledilo veliko mahanje i ćao, i pozdrav i laku noć i  ponovo budite tad i tad, tu i tu.

Pornić je bio gotov, a ja nisam osetio nikakvo blaženstvo.

Valjda zato što nisam ni drkao.

Isključio sam televizor i nekoliko trenutaka posmatrao svetleći krug koji se ocrtavao na musavom ekranu. Konačno nešto lepo na TV-u, pomislih.

Nije bilo vremena za uživanje. Spremio sam se na brzinu i krenuo na posao.

Tamo me je već čekala vrela pećnica i tristapedeset kila testa. Čekale su me i moje kolege. Uvek su delovali kao da me čekaju godinama i godinama. Njihova lica su to pokazivala. Čekanje.

I te večeri su me čekali i pričali o dobrom porniću na TV-u koji se upravo završio. Bili su presrećni zbog toga. Bore sa čekajućih lica su se malo povukle. Bili su sveži. Znao sam da su drkali.

Mahnuo sam im i navukao kecelju. Znao sam da ću se ove noći usrati od posla. Trebalo je sutra vratiti snagu izdrkanom auditorijumu.